Prekvalifikacija za medicinsku sestru tehničara - kompletan vodič kroz proces

Prekvalifikacija za zanimanje medicinska sestra tehničar predstavlja sve popularniji izbor među odraslim osobama koje žele da promene svoju profesionalnu putanju. Bilo da dolazite iz potpuno drugačije struke ili ste već završili neko srodno obrazovanje - na primer, za veterinarskog tehničara, laboranta ili gimnaziju - proces dokvalifikacije i prekvalifikacije omogućava vam da u relativno kratkom roku steknete diplomu četvrtog stepena i time otvorite vrata zapošljavanju u zdravstvenim ustanovama, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Ipak, put do diplome nije uvek jednostavan. Postoje brojne nedoumice: koliko predmeta se polaže, kako se obavlja praksa u zdravstvenoj ustanovi, da li su privatne škole validne, kakvi su profesori na ispitima, koliko sve to košta i, naravno - da li se može naći posao po završetku. Ovaj članak donosi iscrpan pregled svega što treba da znate pre nego što donesete odluku o upisu.

Šta podrazumeva prekvalifikacija za medicinskog tehničara

Prekvalifikacija, odnosno dokvalifikacija, jeste proces kojim osoba koja već poseduje srednjoškolsku diplomu - bez obzira na smer - stiče kvalifikaciju za potpuno novo zanimanje. U konkretnom slučaju, reč je o sticanju diplome medicinska sestra tehničar opšteg smera ili nekog od specijalizovanih smerova poput pedijatrijske sestre, farmaceutskog tehničara, laboratorijskog tehničara, odnosno sestre vaspitača.

U zavisnosti od prethodno završene škole, kandidat polaže razliku predmeta. To znači da se priznaju svi opšteobrazovni predmeti koje ste već položili (srpski jezik, matematika, istorija, strano jezik i slično), a vi polažete samo one stručne predmete koje niste imali u svom prethodnom obrazovanju. U praksi, broj ispita se kreće od desetak pa do trideset i više, u zavisnosti od toga koliko se razlikuju programi.

Proces upisa i potrebna dokumentacija

Upis na vanredno školovanje radi prekvalifikacije najčešće traje tokom cele godine, naročito u privatnim srednjim školama. Za razliku od državnih škola, gde se upisni rokovi vezuju za početak školske godine, privatne obrazovne ustanove nude fleksibilniji pristup - možete se upisati u oktobru, januaru, aprilu ili čak tokom letnjih meseci.

Dokumentacija koja se obično zahteva prilikom upisa obuhvata:

• Original i overenu fotokopiju diplome o završenoj prethodnoj školi;
• Svedočanstva svih razreda prethodne škole;
• Izvod iz matične knjige rođenih (i venčanih, ukoliko je menjano prezime);
• Fotokopiju lične karte;
• Lekarsko uverenje o psihofizičkoj sposobnosti za nastavak školovanja (izdaje ga izabrani lekar);
• Popunjen pristupni list ili ugovor sa školom.

Nakon predaje dokumentacije, stručna komisija škole utvrđuje tačan spisak predmeta razlike koje je potrebno položiti. Kandidat potom dobija rešenje sa spiskom predmeta po razredima, kao i materijal za učenje - najčešće u obliku štampanih skripti ili elektronskog medija sa ispitnim pitanjima.

Ispitni rokovi i način polaganja

Jedna od najvećih prednosti vanrednog školovanja u privatnim medicinskim školama jeste učestalost ispitnih rokova. Za razliku od državnih škola, gde su rokovi ograničeni na svega nekoliko termina godišnje, privatne škole najčešće organizuju polaganja svakog meseca. To znači da možete prijaviti do tri ispita mesečno i tako znatno ubrzati ceo proces.

Ispiti se polažu ili usmeno ili pismeno, u zavisnosti od predmeta. Anatomija i fiziologija, na primer, gotovo uvek se polažu usmeno, dok se higijena, patologija ili farmakologija mogu polagati pismeno. Latinski jezik, koji mnogim polaznicima zadaje glavobolju, u većini privatnih škola polaže se pismeno, a kandidatima se često izlazi u susret tako što dobijaju pomoć pri izradi testa - što je i razumljivo s obzirom na to da je reč o jeziku koji se ne može savladati za nekoliko nedelja.

Pre svakog ispitnog roka, većina škola organizuje konsultacije - kratke susrete sa profesorima na kojima se daju smernice šta učiti i na koja pitanja obratiti posebnu pažnju. Konsultacije nisu obavezne, ali su izuzetno korisne, posebno ako prvi put izlazite na polaganje iz nekog predmeta.

Najčešće postavljana pitanja po predmetima

Iz iskustava brojnih polaznika, izdvojili smo teme koje se najčešće pojavljuju na ispitima:

• Anatomija i fiziologija: kosti lobanje, grudni koš, srce i srčane šupljine, aorta, krvni pritisak, pluća i plućna maramica, organi za varenje, paratireoidna žlezda. Preporučuje se da znate i poneki latinski naziv.
• Prva pomoć: epilepsija, nesvestica, prestanak rada srca i disanja, kardiopulmonalna reanimacija, Hajmlihov zahvat, veštačko disanje, podela krvarenja, toplotni udar, sunčanica.
• Zdravstvena nega: dekubitus, intrahospitalne infekcije, dezinfekcija i sterilizacija, vitalni znaci (temperatura, puls, disanje), nega očiju, nosa i ušiju, načini unošenja lekova u organizam, anafilaktički šok.
• Farmakologija: oblici lekova, doziranje, neželjena dejstva, vrste anestetika, analgetici, antibiotici (penicilini, cefalosporini, aminoglikozidi, tetraciklini), insulin, kortikosteroidi.
• Mikrobiologija: stafilokoke, streptokoke, salmonele, ešerihija koli, virusi, patogenost i virulencija.
• Patologija: atrofija, hipertrofija, hiperplazija, tumori (benigni i maligni), edem pluća, ulkusna bolest, meningitis, encefalitis.

Kada je reč o hirurgiji i internoj medicini, pitanja obuhvataju preoperativnu pripremu i postoperativnu negu, hemostazu, imobilizaciju, povrede, šok, kao i negu bolesnika sa kardiogenim edemom pluća. Za neuropsihijatriju se očekuje poznavanje nege bolesnika sa apopleksijom, multiple skleroze i nege bolesnika u komi.

Praksa u zdravstvenim ustanovama - gde, kako i po kojoj ceni

Ovo je tema koja izaziva najviše nedoumica i frustracija među polaznicima. Praksa je obavezan deo obrazovanja i bez overenih uputa sa potpisima i pečatima nadležnih ustanova ne možete dobiti diplomu. Fond časova prakse razlikuje se od smera do smera - za opšti smer medicinske sestre tehničara obično iznosi između 240 i 300 časova za sve četiri godine.

Problem nastaje kada zdravstvene ustanove odbijaju da prime polaznike na praksu. Razlozi su različiti: neke ustanove traže da škola sa njima sklopi poseban ugovor, druge uslovljavaju prijem plaćanjem određene nadoknade, a treće jednostavno nemaju kapacitet. Mnogi polaznici su se susreli sa situacijom da im je rečeno da „po zakonu ne može“, iako se ispostavlja da je to pre stvar dobre volje nego stvarnog zakonskog ograničenja. Svaka zdravstvena ustanova može da odluči da li će primiti nekoga na praksu ili ne, i tu zakon ne propisuje obavezu - otuda i tolika razlika od grada do grada, od ustanove do ustanove.

Nekoliko važnih informacija u vezi sa praksom:

• Praksa se može obaviti odjednom (na primer, tokom dva slobodna meseca) ili postepeno, u skladu sa vašim obavezama;
• Pre stupanja na praksu obično je potrebno izvaditi sanitarnu knjižicu, mada to zavisi od smera i ustanove;
• Praksa se u većini slučajeva obavlja u prepodnevnim satima, u trajanju od 6 do 8 časova dnevno;
• Neke privatne škole naplaćuju administrativnu taksu za realizaciju prakse (obično simboličan iznos po godini), dok je u drugima praksa uključena u školarinu;
• Moguće je praksu obaviti i u privatnim klinikama, što je često jednostavnija opcija od državnih ustanova.

Koliko košta prekvalifikacija

Cena prekvalifikacije zavisi od više faktora: da li se upisujete u državnu ili privatnu školu, koliko ispita polažete i u kom gradu se školujete. U državnim medicinskim školama cena je znatno niža, ali su ispitni rokovi ređi i često je ograničen broj mesta za vanredne polaznike. U privatnim školama cene su više, ali je proces brži i fleksibilniji.

Tipična struktura troškova u privatnoj medicinskoj školi izgleda ovako:

• Školarina: od 100 do 200 evra po razredu (ukupno 400-800 evra za sve četiri godine, u zavisnosti od škole);
• Cena ispita: od 2.500 do 3.500 dinara po predmetu;
• Diplomski (maturski) ispit: od 100 do 200 evra;
• Praksa: od 0 do 2.500 dinara, u zavisnosti od škole i dogovora;
• Skripte i materijali: od 150 do 300 dinara po knjizi, uz mogućnost naručivanja putem pošte.

Interesantno je da pojedini polaznici tvrde da ih je državna škola na kraju izašla skuplje od privatne, zbog sporijeg napredovanja, dodatnih troškova overa, priznavanja ispita i sličnih administrativnih nameta. Zato je važno unapred dobro izračunati ukupne troškove.

Priznavanje diplome i zapošljavanje

Jedno od najčešćih pitanja glasi: da li se diploma privatne medicinske škole priznaje u državnim ustanovama? Odgovor je - da. Ukoliko škola poseduje akreditaciju Ministarstva prosvete Republike Srbije i rešenje o verifikaciji, njena diploma je ravnopravna sa diplomom bilo koje državne srednje škole. Na diplomi se nalazi pečat ministarstva, a škola radi po istom nastavnom planu i programu kao i državne medicinske škole.

Što se tiče zapošljavanja, situacija je slična kao i sa državnim diplomama - bez veze i preporuke, do posla se teško dolazi, bez obzira na to gde ste završili školu. Mnogi polaznici privatnih škola već su zaposleni u državnim vrtićima, domovima zdravlja i bolnicama, dok drugi rade u privatnim klinikama ili planiraju odlazak u inostranstvo, gde je potražnja za medicinskim sestrama i tehničarima izuzetno visoka.

Nakon završetka škole i dobijanja diplome, sledi pripravnički staž u trajanju od šest meseci, koji se obavlja u zdravstvenoj ustanovi. Tek po završetku staža polaže se državni stručni ispit - najčešće u Zavodu za javno zdravlje ili drugoj nadležnoj instituciji - i tada stičete licencu za samostalan rad.

Praktični saveti za polaznike

Na osnovu iskustava velikog broja polaznika koji su uspešno prošli kroz proces prekvalifikacije, izdvajamo nekoliko korisnih preporuka:

1. Organizujte vreme. Većina polaznika su zaposlene osobe, često i roditelji male dece. Planirajte učenje u kraćim dnevnim sesijama i ne ostavljajte sve za poslednji trenutak.
2. Koristite konsultacije. Iako nisu obavezne, one su dragocen izvor informacija o tome šta će se tačno pitati na ispitu.
3. Učite sa razumevanjem, ne napamet. Profesori cene kada neko gradivo izlaže svojim rečima - to pokazuje da je materija zaista savladana.
4. Ne preskačite predmete. Ispiti se polažu redom po godinama - ne možete polagati predmet iz treće godine dok niste očistili sve iz prve i druge.
5. Praksu obavite na vreme. Ne ostavljajte praksu za sam kraj, jer bez overenih uputa ne možete dobiti diplomu, čak i ako ste položili sve ispite.
6. Raspitajte se o ustanovama za praksu unapred. Proverite sa kojim ustanovama škola već ima ugovor i da li u vašoj blizini postoji neka koja prima polaznike bez komplikacija.
7. Ne paničite zbog latinskog. To je predmet koji se u privatnim školama retko kada ozbiljno traži - najčešće dobijate pomoć ili već rešen test.

Odgovori na česta pitanja

Da li moram da odradim praksu pre polaganja ispita?

U većini privatnih škola ne postoji obaveza da praksa bude odrađena pre izlaska na ispit. Možete prvo ispolagati sve predmete, pa tek onda obaviti praksu. Ipak, postoje škole koje to uslovljavaju - raspitajte se prilikom upisa.

Da li mogu praksu da obavim u svom mestu stanovanja?

Ako škola ima sklopljen ugovor sa nekom ustanovom u vašoj blizini - da. Ako ne, moraćete putovati do najbližeg mesta gde škola ima ugovor, ili pokušati da sami dogovorite praksu u nekoj privatnoj ustanovi. U svakom slučaju, uput za praksu izdaje škola i bez njega ne možete započeti praksu.

Za koliko vremena mogu završiti prekvalifikaciju?

Sve zavisi od broja ispita i vaše posvećenosti. Uz redovno izlaženje na ispite (dva do tri mesečno), ceo proces može trajati između osam meseci i godinu i po dana. Postoje polaznici koji su sa 18-20 ispita završili za manje od godinu dana.

Šta ako padnem na ispitu?

U privatnim školama se padanje na ispitu retko dešava - profesori su susretljivi i trude se da vam pomognu. Ako se ipak desi, ispit možete ponovo prijaviti sledećeg meseca, uz ponovnu uplatu ispitne takse.

Realna slika tržišta rada i iskustva polaznika

Zvanje medicinska sestra tehničar jedno je od najtraženijih u zdravstvenom sistemu, kako u Srbiji, tako i u zemljama Evropske unije. Potražnja za negovateljicama i medicinskim tehničarima u inostranstvu je ogromna, što mnoge motiviše da se upuste u prekvalifikaciju. Sa druge strane, u domaćim državnim ustanovama konkurencija je velika i bez preporuke ili veze teško je doći do stalnog zaposlenja. Ipak, privatni sektor - privatne klinike, domovi za stare, vrtići - pružaju sve više mogućnosti.

Jedna od najvećih prednosti koje polaznici ističu jeste osećaj sigurnosti koji donosi posedovanje konkretnog zanata. Za razliku od mnogih akademskih zanimanja, medicinski tehničari su uvek potrebni. Osim toga, radno vreme od šest sati dnevno (koliko iznosi puno radno vreme za medicinske sestre u mnogim ustanovama) ostavlja dovoljno prostora za dodatne aktivnosti ili porodične obaveze.

Zaključak - da li se isplati?

Prekvalifikacija za medicinsku sestru tehničara svakako se isplati, posebno ako ste spremni da uložite vreme, novac i energiju. Proces nije ni lak ni brz, ali je potpuno izvodljiv čak i za one koji su se „odvikli od učenja“. Ključno je doneti informisanu odluku o tome koju školu upisati - državnu ili privatnu - i unapred se raspitati o svim detaljima: od spiska predmeta i cene, preko uslova za praksu, pa do mogućnosti zapošljavanja nakon diplomiranja.

Ne zaboravite da je praksa u zdravstvenoj ustanovi obavezna i da bez nje nema diplome, ali i da postoje načini da se ona realizuje čak i kada vam se čini da su sva vrata zatvorena. Ponekad je dovoljno samo biti uporan i ljubazan - i vrata se otvore. U krajnjem slučaju, uvek postoje privatne klinike i ustanove koje rado primaju polaznike.

Ako osećate da je medicina vaš poziv i želite da radite human posao koji donosi sigurnost i mogućnost napredovanja - ne oklevajte. Svake godine na stotine ljudi u Srbiji uspešno završi ovaj proces i započne novu profesionalnu priču. Uz dobru organizaciju, podršku porodice i malo strpljenja, i vi možete biti među njima.

* * *
Ovaj tekst je informativnog karaktera i baziran je na iskustvima brojnih polaznika vanrednog školovanja u oblasti medicine. Pre donošenja konačne odluke, obavezno se detaljno raspitajte direktno u obrazovnim ustanovama koje vas zanimaju.